Sa Margitom kod Cvijete

Kada je vikendom u Beogradu lepo vreme, na prilazu Kalemegdanu iz Knezmiške vlada vašarska gužva. Izbegavam je tako što od Studentskog trga Uzun Mirkovom izbijem na mesto gde je jednom počinjao Carigradski drum. Ovamo dolazim retko, ali danas mi je namera da se družim sa Margitom Magi Stefanović.

Iz medija sam saznao da je na platou koji vodi do Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić postavljena izložba fotografija „Kad krenem ka“.

Klavijaturistkinja Ekatarine Velike Magi i njen bend značili su mi pre četrdesetak godina mnogo. Pored Azre i Haustora, bio je to jedini novotalasni bend koji me je dotakao jedinstvenom sintezom tamnih, kriptičnih stihova i urbane osećajnosti.

Dok je turbofolk nagovestio pobednički prevrat da bi kasnije postao „zvuk etničkog čišćenja“, EKV je bio zvuk urbanog otpora i očaja. Bio je to moj zvuk, s kraja osamdesetih, kada sam živeo u jednoj od dve kule studentskog doma na Karaburmi. A Magi je bila lepo lice tog zvuka.

Već sa Pariske ugledao sam niz trostranih panoa sa fotografijama, koji se završavao ispred pročelja „Cvijete Zuzorić“, izložbenog prostora podignutog na inicijativu Branislava Nušića 1928. i nazvanog po dubrovačkoj lepotici i pesnikinji iz 16. veka.

Osmehnem se na ovu asocijaciju – ovde su u dosluhu dve harizmatične žene, Magi i Cvijeta. Za života su ih delili vekovi, ali sada su u dimenziji u kojoj vreme ne postoji.

Živo lice mrtve žene

Pred fotografijama poneko zastane. Čita legende, obilazi sve tri strane trougaonih nosača. Nikuda ne žurim. Ovde nije ispričan život Margite Stefanović koju su svi zvali Magi.

Tih 113 fotografija koncentriše se na njeno delovanje u bendu koji je 1982. počeo kao Katarina II da bi ime promenio već na drugom albumu u Ekatarina Velika – EKV. Decenija delovanja benda ostavila je – vreme će pokazati – izrazito dubok trag.

Sada se muzička ostavština Milana, Magi i ostalih članova EKV-a čini mnogo značajnijim u odnosu na važnost koju im je pripisivalo njihovo vreme.

Zastajem pred fotografijom koja prikazuje Magi u stanu njenog tadašnjeg dečka i fotografa Srđana Vejvode – u Parizu 1981. Tu godinu sam provodio u jednoj zagrebačkoj kasarni, sanjajući o koncertu Rolingstonsa u Beču.

Magi je na toj fotki obična jugoslovenska devojka, prirodno lepa, bez preterane šminke. Još je nije uhvatio točak lude novotalasne istorije. Dvadeset i dve su joj godine. Apsolventkinja arhitekture. Arhitektura je za nju „smrznuta muzika“. Kao studentkinja osvojila je treću nagradu na međunarodnom konkursu u Japanu za rad na temu uređenja crnogorskog sela Reževići.

Kada joj je bilo 11 godina, dobila je ponudu da kao jedna od najtalentovanijih klasičnih pijanistkinja u bivšoj Jugoslaviji, zajedno sa Ivom Pogorelićem nastavi školovanje u Moskvi. Majka Desanka ne želi da se odvoji od kćerke jedinice. Otac, poznati televizijski režiser Slavoljub Stefanović Ravasi, takođe je više voleo da mu ćerka koju je obožavao bude blizu. Magi ostaje u Beogradu.

Posle gimnazije i srednje muzičke škole još uvek drži koncerte klasične muzike. Za klavirom nastupa zajedno sa filharmonijskim orkestrom na Kolarcu – Šostakovičev koncert je njen poslednji nastup u toj ulozi. Upisuje arhitekturu.

Za mene su pravo otkriće fotografije koje pokazuju duh epohe. Ulica Prote Mateje 1981. Srđan Vejvoda škljoca aparatom. Magi je u društvu niza malih belih automobila. Iza nje je celi vozni park Zastavinog bestselera – „Fiće“.

Tu je i fotografija koja pokazuje Magi kako prolazi pored propagandnog izloga sovjetske ambasade u Beogradu, u kojem se slavi šezdeseta godišnjica osnivanja Sovjetskog Saveza. Ili fotka koju je Srđan Vejvoda napravio verovatno slučajno. Čistač ulica gleda u objektiv dok Magi prelazi ulicu. Fotografije u boji, kao što je ova, manjinski su zastupljene. 

Devojka koja je imala apsolutni sluh ulazi u svet rokenrola 1982, nakon što je najpre upoznala članove benda Električni orgazam, a druženjem sa njima i Milana Mladenovića.

On je prepoznao čudesan talenat i pozvao Magi da se pridruži njegovoj grupi Katarina II. Grupa je tako nazvana po neuzvraćenoj ljubavi Dragomira Mihailovića Gagija, gitariste. Magi najpre odlazi na tromesečno putovanje po Latinskoj Americi i onda se pridružuje bendu.

Let Crnog anđela

Na bini pokazuje harizmu, vrlo brzo su je zavoleli i publika i kamere. Novotalasni hram – Studentski kulturni centar – postaje bina koja će obeležiti uspon benda. 

Na prvom albumu Katarine II osma pesma nosi naslov „Kad krenem ka“. To je jedina stvar benda koju je otpevala Magi. Psihodelični rege – tako sam je ja oduvek doživljavao – daleko je ispred svog vremena.

A tekst je svojom potpunom iščašenošću bio krajnja suprotnost uglavnom jeftinim rimama uobičajene produkcije: „Kad krenem ka... da idem na... ja pitam za... da se vidim sa... pa čekam da u... i mislim da je... kažu da… ne prepoznaju me“.

Fragmentizovani tekst instiktivno odražava epohu koja počinje da se raspada u paramparčad. Ovaj zvuk nastaje iz prvih jugoslovenskih naprslina.

Pritom je rok uglavnom muški biznis. Instrumente na bini drže pretežno muškarci. Autori izložbe, muzička kritičarka Zorica Kojić i Dragan Ambrozić već su imali nekoliko sličnih postavki – novotalasne osamdesete i ratne devedesete umirućeg jugoslovenskog roka njihova su tema.

U najavnom tekstu za izložbu o Magi konstatovali su: „Kao prva žena koja je zauzela stalno, dugogodišnje mesto u postavi nekog sastava, inače u ovom slučaju veoma uticajnog na dalje tokove naše rok muzike, Magi je postala simbol potpuno drugačije uloge dama u rokenrolu u odnosu na onu dotadašnju, otvarajući nove mogućnosti za sve devojke koje su njime želele da se ozbiljno bave.“

Usput je Magi postala i istinska pop-ikona. Ne znam ko ju je nazvao „Crni anđeo“, ali tim nadimkom je više obuhvaćen način na koji je otišla. 

Ne mogu da se otmem utisku da Magi sa ovih 113 fotografija izloženih na Malom Kalemegdanu živi posmrtni život u trenucima zamrznutim za večnost. Ti trenuci su fotografski otrgnuti čuvenom „Anđelu istorije“ koji sadašnjost nemilosrdno gura u prošlost, iza kojeg ostaju ruševine naših života koje nazivamo uspomenama.

Trenuci njenog života su uhvaćeni analognim foto-aparatima. Kroz oko fotografa kao što su braća Vejvoda, Goranka Matić, Aleksandar Kujučev možemo da zavirimo u jedno višestruko talentovano ljudsko biće, u njegove strahove i nade, koji još uvek žive na fotkama, iako Magi od 2002. nije sa nama. 

Nigde, pa ni na fotografijama sa početka devedesetih, nisam mogao da prepoznam slutnju strašnoga kraja.

Žal vrelog dana

Dva puta sam obišao izložbu. Stalno sam se vraćao licima mrtvih ljudi. Bubnjar Ivan Vdović Vd otišao je prvi još 1992. Bio je pozitivan na HIV. Imao je trideset i jednu godinu.

Milan Mladenović je umro 1994. – rak unutrašnjih organa. Imao je trideset i šest godina. Bojan Prečar, basista, umro je u Londonu 1998. od srčanog udara. Imao je trideset i osam godina. Margita Magi Stefanović umrla je 2002. Imala je četrdeset i tri godine.

Posmatram fotografiju na kojima su tri mrtva člana benda sa bubnjarem koji je preživeo – Srđanom Žikom Todorovićem. Sjaj, energija, radost stvaranja i izvođenja muzike, tiha mladost pre toga, sve to sam prepoznao kao sopstvenu generacijsku priču. Članovi jednog od najvećih jugoslovenskih bendova poumirali su u deceniji koja je usledila nakon smrti njihove zemlje. 

Vraćam se kući zamišljen. Knez Mihailova vrvi od sveta. Na ćošku Rajićeve trubači okićeni novčanicama egzaltirano sviraju „Đurđevdan“. Mlada žena, nalik na Magi, diže ruke i igra uz muziku. Trube su pobedile melanholiju.

Dok pišem, slušam EKV. Više puta vraćam „Kad krenem ka“. Potom još jednom preslušam intervju koji je pokojni Alek Budimlić 1987. vodio sa Magi. Pa opet slušam muziku. 

Upitam se, kako je moguće da ljudsko biće koje je posedovalo takvu unutrašnju lepotu, skromnost, obrazovanje, inteligenciju; da do te mere talentovana žena, izvrsna u svakom pogledu, završi u Centru za beskućnike. 

Dakako, znamo banalnu istinu – po svemu izuzetnu muzičku heroinu, kao i mnoge pre nje, odneo je zloduh heroin. Zar nije mogla da se izvuče?

Knjiga Dušana Vesića „Magi – kao da je bila nekad“ daje poneki odgovor. Autoritarna majka koja ju je odvojila od muzike, nikada lečena epilepsija, uzaludno traženje spasa u indijskim spiritualnim praksama, nikada lečena zavisnost. Peca Popović je tačno zapisao da je Magi „najlepši i najtragičniji rekvijem ispisan na beogradskom asfaltu“.

Na kalemegdanskoj izložbi video sam ljupke i blistave trenutke tog života. Između njih se kroz duboke senke u parku tu i tamo plazila tama koja je usisala Magi. Ili je to bila samo igra svetla i senki jednog majskog dana.